DAN KOJI TRAJE VEĆ 53 GODINE - 11. JULI 1961. godina

.

DAN KADA JE NAŠA MAMA MORALA DA NAS OSTAVI

11. JULI 1961. GODINE

.

.

U njenom kratkom životu, kratkom druženju sa sinom Zlatkom i kćerkom Zlaticom,

ostavila nam je toliko nmogo uspomena, provela nas kroz 

BRZI KURS ODRASTANJA.

.

ZNALA JE DA JE JAKO BOLESNA, DA SVAKI DAN MOŽE BITI I POSLEDNJI.

.

MOJA SAJBER PRIJATELJICA MAYA MAX, I NE ZNAJUĆI DA TO ČINI, OVU GODIŠNJICU JE OBELEŽILA JEDNOM PREDIVNOM SLIKOM SVOG UNUKA I GOSTOVANJEM U JEDNOJ TV EMISIJI.

.

DANIMA MI KROZ GLAVU PROLAZE NJENE REČI: 

.

JEDAN NEŽAN, ISKREN ZAGRLJAJ, MOŽE NAPUNITI ČOVEKA LJUBAVLJU ZA CEO ŽIVOT.
.

TOLIKO ŽELIM JOŠ JEDAN TAKAV ZAGRLJAJ!

.

.

A, U TO ZAGRLJAJU, MOŽDA BIH DOBILA I ODGOVOR NA PITANJE KOJE JE MOJA MAMA PRETVORILA U PESMU.

.

.

SKRIVENA, U KANCELARIJSKOM STOLU, BILA JE SVESKA, GDE JE MOJA MAMA ZAPISALA NEKE MOMENTE KOJISU I NJU MUČILI,ALI IH NIJE HTELA DELITI SADRUGIMA. SVESKU SAM DOBILA KAD MOJA MAMA VIŠE NIJE BILA SA NAMA. OVO JE JEDNA OD MUKA. NISAM I NEĆU NIKADA DOBITI ODGOVOR.

.

ŠTA JA DAKAŽEM MOJOJ KĆERKI, MOJOJ UNUCI?

.
A, BILO NAM JE TAKO LEPO, BILO BI NAM TAKO LEPO!

.

.

Program za semafor signalizaciju

http://​www.tinyuploads.com/​download/file/Qq0bHh

 http://www.scoutfp.org/​strane/SEMAFOR/​semafor_v1.0.zip

SUTOMORE 196 ... i neke

.

.

Ninić Zlatica, Papo Dragan i Neno, i Fanta

u Sutomoru

.((ovo je proba za prenos preko Pikasa)

SLIKA KOJU NISAM IMALA

.

Ovu sliku sam nedavno našla. Na njoj je moj brat Bato. Ne znam da li je 1954. ili 1955. godina, ali jeste obdanište Jovan Jovanović - Zmaj. Sarajevo, to se zna.

.

.

MOJE ŠKOLSKE SLIKE - 4 - SARAJEVO

.

Četvrti razred, školska 1957./58. god.

.

I dalje XII narodna osmogodišnja škola

.

Sarajevo, Logavina ili Lugavina ulica.

.

Divno je što sam na slici napisala imena drugarica i drugova, učiteljica. Uspela sam da povežem skoro sva imena i likove i to je divan osećaj. Setila sam se i da se naša učiteljica Nadežda razbolela, pa ju je zamenila druga učiteljica, ali ne bih mogla da se setim njenog imena da nisam napisala. Sećam se da smo nas nekoliko devojčica išle da je posetimo kod kuće. Meni je to bilo mnogo važno, jer je učiteljica Nadežda jako ličila na moju mamu. Tada je i moja mama već bila teško bolesna i dosta vremena provodila u bolnici u Beogradu. Iako se u kući nije pričalo o maminoj bolesti, znala sam da je to teška bolest, od koje može brzo umreti. Podsvesno sam poredila maminu i učiteljicinu bolest. Nažalost, bila sam upravu.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Ova slika je, verovatno, početak školske godine. Učiteljica Nadežda, moje drugarice i drugovi: Edina, Vesna, Vesna, Sena, Nermina, Slobodanka, Gujička, Deniza, Zoran, Hasiba, Minka, Đenana, Muriz, Boro, Enver, David, Hošo, Bajrović, Rodoljub, Ljilja, Ibro, Mirsad, Muhamed, Emir, Rešo, Boćo, Malik, Vranić, Kica, Paša, Dijana, Slobodanka, Branko, Mujkanović, Aiša, Đenana, Nermina i ja.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Ova druga slika je napravljena 11.VI 1958.god. sa obe naše učiteljice: Nadežda Kostić i Miroslava Kisić, u školskom dvorištu.

.

Ovo je završetak osnovne škole, tako se onda zvalo. Ova četiri razreda su bila obavezno školovanje.

.

Ovo je i kraj mog školovanja u ovoj školi, rastanak sa obdaništem ''Čika Jova Zmaj'', koje sam volela.

.

Zlatica

.

MOJE ŠKOLSKE SLIKE - 3- SARAJEVO

.

Treći razred, školska 1956/57 godina.

.

Nemam nijednu školsku sliku, ali imam nešto interesantno.

.
Do mog četvrtog razreda nismo primali svedočanstva o uspehu u školi.

Primali smo KARTICE, tako su se zvale:

odličan uspeh, crvene, sa crvenim slovima,

vrlodobar uspeh, narandžaste, sa crnim slovima,

dobar uspeh, plave,

dovoljan, žute,

nedovoljan, bele.

.

Imam ih sve, ali evo iz prvog razreda.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Ove kartice me podsećaju i na nešto drugo. Prvo pismo koje smo učili, je bilo po nekom ključu. Moje je bilo LATINICA. Iako još nismo učili ćirilicu, učiteljica je na polugodištu napisala ćirilicom, a na kraju godine latinicom.

To je bilo pravilo kroz celo naše školovanje: domaći, pismeni, pisali smo naizmenično, jednim pa drugim pismom.

Sećam se da je mom bratu prvo pismo bila ćirilica, po ključu.

.

Lepo su izgledale ove katrice, B-6 formata, a najinteresantnije su bile baš ove boje. Sve kartice na katedri, učiteljica prvo proziva bele i tako redom. Kada podeli, recimo plave, čuje se uzdah olakšanja onih koji su bili između dobrog i vrlodobrog uspeha. Najnapetije je bilo između vrlodobrih i odličnih. Boje su slične, ne može se iz klupe baš tačno videti granica. Skoro da su samo ta crvena i crna slova.

.

Sa kartica, škola se zvala Narodna XII osmogodišnja, pa samo XII osmogodišnja, a na pečatu, sve do četrvrtog razreda piše Državna XII osmogodišnja škola.

Videla sam na nekim forumima na Internetu rasprave da li je ulica Lugavina ili Logavina. Možemo samo pamtiti, ovako ili onako. Danas se zove Pehlivanuša.

.
Nemam školsku sliku, ali imam jednu iz obdaništa. Moj radni dan je proticao u tramvaju sa Grbavice do Katedrale, u obdaništu i u školi. To je nerazdvojivo, tako da je i ovoj slici sa letovanja ovde mesto. Naše obdanište je organizovalo letovanje u Gradac/m.

.. .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

..

.

.

.

.

Sa nama na slici je i teta Kaća, bolničarka u obdaništu. Nju smo ''mnogo voleli'', pogotovo u zimskim mesecima, onim što se završavaju na ''ar''. Ona se brinula da svi dobijemo svoju porciju ribljeg ulja. Nekom, ko nije mogao da zine, ta kašika je završavala u supi. Uh, kako smo je tada voleli.

Kada prođu ti strašni meseci, družili smo se lepo. U obdaništu, na prvom spratu je bila lepo opremljena ambulanta. Tu je teta Kaća brinula o nama ako iznenada dobijemo temperaturu ili nešto slično, ali ne urgentno. Ponekad, a jesam i ja, folirala sam da me, recimo, boli stomak, i uživala sam u toj lepoj beloj, ambulanti, u velikom udobnom krevetu.

.

Svake godine sam išla na more: ili u Gradac sa obdaništem ili u Split sa školom. Sećam se i danas adrese, jer sam se na jednoj poseti splitskoj grdskoj plaži izgubila, pa me vraćala policija: Topuska 10.

.

Evo jedna slika iz 1955.god, i druga, obavezna, na Marjanu, iz 1957.god.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Zlatica

MOJE ŠKOLSKE SLIKE - 2- SARAJEVO

.

Drugi razred, XII osmogodišnja škola,

Sarajevo, Lugavina ulica.

Školska 1955/1956 godina.

Učiteljica Kostić Nadežda.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.
Na ovoj slici su imena mojih drugara po redu. Počinje od nas koji čučimo, s'desne na levu stranu, pa u krug, učenici koji stoje:

Bešo, Nermina, Slobodanka, Arma Rebac, Vesna, Zlatica Ninić, Vildana, Muriz, Mirsada Karišik, Sena, Aiša, Deniza, Hasiba, Minka, Slobodanka, Nevzeta, Amira, Ljilja, Enver, Vulević,Vranić, Dijana i Edina, sestre, učiteljica, Ljilja, Vesna Šperl, Muhamed, David Albahari, Mirsad i Hošo.

.
Iz istog vremena su i ove dve slike iz obdaništa ''Čika Jova Zmaj'' u ulici Svetozara Markovića. Kada od Katedrale krenete prema Muzičkoj školi, pa skrenete desno prema Higijeni, skenuli ste prema obdaništu. Ulica nije bila dugačka, a obdanište je bilo skoro na kraju, pre nego presečete Lugavinu ulicu. To je bilo jedino školsko obdanište u Sarajevu u to vreme, pa neka vas ne čudi što i ovde možete videti moje školske drugare. Mogli smo ići do IV razreda. Moj brat Zlatko i ja smo putovali sa Grbavice. Sećam se onih starih tramvaja. Leti su vozili otvorene tramvaje, sa klupama. Ali, u takav vagon smo mogli ući samo ako je i mama s'nama.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Na slici piše: Uspomena na drugove i drugarice iz obdaništa, Sarajevo 1956.god.
Učiteljice: Jožica, Hidaeta, Mara i Vukica.

Drugovi: Enver, Boris, Zlatan, Jovo, Rodoljub, Muhamed, Boča, Avdo, Branko, Branko, Mirsad, Mišo, Zlatan, Teofik, a ja u vrhu prepoznajem i Rebić Saliha, Arminog brata.

Drugarice: Zoja, Edina, Arma, Dijana, Lidija, Silva, Zejna, Sena, Slobodanka, Ljilja, Lidija i naravno ja.

Imam i ovu drugu sliku, na kojoj je grupa u kojoj je bio moj brat. Oni su dve godine mlađi od nas, ali i ova slika je, verovatno, slikana istog dana.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Zlatica Ninić po rođenju, bila Meandžija, a sada Banović

.

MOJE ŠKOLSKE SLIKE - 1 - SARAJEVO

.
PRVI RAZRED, 1954/1955. god.
.
Na nekim slikama imam upisana imena, godinu, a samo nekoliko ne. Jedna od tih je ova, za koju pretpostavljam da je snimljena na proslavi Nove godine u školi, u prvom razredu. Na njoj je samo nekoliko učenika iz mog razreda. Možda nekad neko naiđe na nju, prepozna sebe, a nema je. Može da je skine, sačuva, a bilo bi dobro i da mi napiše mali komentar.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Ova druga slika je zaista prvi razred. Sve piše na poleđini slike:

I razred, XII osmogodišnja škola u Sarajevu u Lugavinoj ulici iznad Baščaršije.
Školska 1954/1955 godina.

Učiteljica Vukadinović Radojka, direktor škole Fazlagić Safet.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Moji drugari, ne baš redom:

Branka, Gavroš, Nermina, Dijana, Sena, Muniba, Rajko, Hasiba, Vera, Debrina, Arma (Rebić Armata), Bočo, Minka, Ljilja, Božana, Slobodanka, Faruk, Mirsada, Mirsad, Branko, Edina, Mirsad, Kemal, Vesna, Bajrović, Vranić, Brankica, Bobana, Rada, Rabija, Marija, Bahra i ja,
tada Ninić Zlatica
.

iGoogle

iGoogle

EVO I MENE DA SE DRUZIMO

.

Poželela sam da i ja imam svoj kutak, svoj blog.

Još ne znam sta ću tačno uraditi.

Prvo da naučim kako.
Ovo neka bude za početak.

A dobre ideje će vremenom doći same.